Stručnjaci i roditelji ove dece podjednako su priželjkivali Dnevni boravak u kući sa velikim dvorištem, baštom i domaćim životinjama.

Rad sa grupom dece od septembra 2003. odvija se u Dečijem stvaralačkom centru Maštalište. Svoje mesto u Centru, pored dece sa smetnjama u razvoju, pronalaze i druge ugrožene kategorije dece i mladih, kao i deca koja na svom razvojnom putu ne nailaze na teškoće.

"Staviti ovu decu u milje kakav je u školi 9. maj je zaista tuga. U čemu je razlika ne treba puno govoriti, njihovi osmesi to sami kažu, njihovo raspoloženje, igra uz muziku. Uspeh jednog naroda i uopšte njegova kultura meri se po odnosu prema hendikepiranim osobama. Deca koja su u Maštalištu sada žive svoj život, onakav kako ga oni osećaju, a jako ga dobro osećaju, znaju da se raduju, smeju, ali znaju i da zaplaču; znaju da recituju i kada se vrate svojim kućama popričaju sa svojom braćom i sestrama, sa svojim roditeljima, a to sve ranije nismo imali. Oni mogu mnogo više, pružaju mnogo više, žive sasvim normalno..."

(Slobodan Milićev, direktor škole 9.maj)

Filip, Jovana, Igor, Željko, Ceca, Boba, Miša, Milka, Igor, Branka... vrlo brzo su, zahvaljujući drugačijem načinu rada, ispoljili veću samostalnost, ovladali su samoposluživanjem, uče da se snalaze u običnim životnim situacijama, uspešnije komuniciraju, brinu jedni o drugima, raduju se svakom novom danu ...

"Igor ima devetnaest godina, mnogo smo postigli što smo došli ovde u "Maštalište" jer ta njihova sreća ne može da se opiše a naša sreća i njihova je uzajamna."

(Mama Manda)

"Ceca ima osamnaest godina. Do sada su sedeli u školskim klupama a sada kuvaju, idu u prodavnicu, na pijacu i imaju priliku da pokažu svoju kreativnost. Deca su prezadovoljna."

(Mama Ivanka)

"Moj Igor ima dvanaest godina. Mi smo u "Maštalište" dolazili i dok je bila samo igraonica. Sada je privedeno i ovoj nameni i moje duboko emotivno iskustvo je bilo kada su nam odigrali ritmičku igru, jer nisam znala da moje dete tako oseća ritam niti da će pred drugim tako nešto pokazati. Krenule su mi suze gledajući ih."

(Mama Ružica)

"Branka ima šesnaest godina i tri godine je išla u boravak u školi i tamo je mnogo postigla ali ovo što je za kratko vreme postigla ovde ne mogu da opišem."

(Mama Snežana)

U školi 9. maj je još dvadesetoro dece ove kategorije koja maštaju o nekom svom Maštalištu. Broj takve dece u opštini je mnogo veći, međutim oni nisu obuhvaćeni nikakvim organizovanim tretmanom.

"Za samo nekoliko meseci drugačijeg načina rada uočen je ogroman napredak u socijalizaciji, razvoju motorike i pozitivnih emocija ove grupe dece. Svakodnevne aktivnosti su pažljivo odabrane u cilju stimulisanja razvoja preostalih sposobnosti dece i dobra su priprema za njihov što samostalniji život u primarnoj porodici. Ukoliko ovo ne bi bilo trajno rešenje to bi značilo povratak dece u učionicu a posledice bi se ubrzo ispoljile u uznemirenosti, nezadovoljstvu, povećanju agresije, velikoj emotivnoj patnji, regresiji u celini."

(Gordana Radaković – Srbulović, diplomirani defektolog)

"Ja lično sam mnogo puta bila nesrećna, moram to da kažem, npr. kada stigne račun za struju, a nemamo da ga platimo, a deci mora da bude toplo. Zaista sam se mnogo puta pitala zašto ja sve ovo radim, a onda dođem u Maštalište, pa Igor kaže: "Moja Cica" Ili, Cecu vidim kako se smeje i onda znam zašto sve ovo radim. Osnovna uloga Maštališta i jeste da omogući normalizaciju života dece i njihovih porodica, da razvije toleranciju prema različitosti, da pomogne razvoj osetljivih i ugroženih grupa dece. Naš entuzijazam postoji, volja roditelja postoji i rezultati su očigledni. Sigurna sam da ce to uociti i oni bez cije pomoci me ne mozemo da opstanemo."

(Milica Velimirović, psiholog, koordinator Maštališta)